Za one od nas koji smo prošli kroz traumu u detinjstvu, emocionalno zanemarivanje ili odrastali uz emocionalno nezrele roditelje, jedan od najtežih osećaja sa kojima možemo da se suočimo jeste usamljenost.
Ne ona obična usamljenost kada jedno veče provodimo sami.
Već ona koja se oseća kao bol u grudima. Kao nekakav egzistencijalni užas i osećaj da ćemo se raspasti. Kao praznina koja nas potpuno preplavi i deluje nepodnošljivo.
Kada ovakvu vrstu usamljenosti nosimo godinama, razumljivo je da ćemo učiniti gotovo sve da pobegnemo od nje.
Možemo kompulsivno tragati za partnerskim odnosom. Prejedati se. Piti. Koristiti droge. Preterano raditi. Neprestano se nečim zaokupljati kako bismo skrenuli pažnju sa sebe. Čak se možemo izgubiti i u samopomoći, nadajući se da će upravo sledeća knjiga konačno učiniti da bol nestane.
Ove strategije nisu znak slabosti. One predstavljaju kreativne pokušaje da se prilagodimo dubokom emocionalnom bolu i preživimo ga.
Ali preživljavanje nije isto što i življenje.
Kada svu svoju energiju ulažemo u bežanje od usamljenosti, propuštamo priliku da izgradimo duboku povezanost sa sobom i otkrijemo kako izgleda zaista imati život koji vredi živeti. Propuštamo priliku da otkrijemo ko smo ispod svih onih strategija koje su nam nekada pomagale da budemo sigurni.
Kao što ste me možda već mnogo puta čuli da kažem, isceljenje počinje radoznalošću. Neosuđujućim i saosećajnim istraživanjem našeg unutrašnjeg sveta.
Šta je ovaj bol koji osećam?
Čega se toliko plašim da će se dogoditi ako ostanem uz njega još samo trenutak?
Da li je moguće da se izlaz zapravo nalazi kroz ono od čega pokušavam da pobegnem?
U terapiji ne tražimo samo bolje načine da skrenemo pažnju sa usamljenosti, iako svakako istražujemo načine da pronađemo trenutno olakšanje koji nam dugoročno neće doneti još više patnje.
Na našim susretima polako stvaramo dovoljno sigurnosti da zajedno možemo da ostanemo uz usamljenost.
Otkrivamo da ono što je nekada delovalo nepodnošljivo, malo po malo, ipak možemo da nosimo.
Vremenom počinje da se događa nešto zaista važno.
Usamljenost ne nestaje zato što smo pronašli savršenu vezu ili savršenu strategiju suočavanja.
Ona se menja zato što više nismo sami sa njom.
Počinjemo da razvijamo unutrašnji odnos sa sobom — ali najčešće najpre kroz odnos sa terapeutom — koji je stabilan, saosećajan i siguran. Postajemo osoba koju naše mlađe ja nikada nije imalo.
Iz tog mesta, odnosi više ne postaju način da nas neko spase. Postaju nešto što možemo slobodno da biramo, umesto nečega što nam je očajnički potrebno.
I upravo tada, paradoksalno, možemo da iskusimo stvarnu povezanost.
Ako ste dugo živeli sa ovakvom vrstom usamljenosti, možda vam je teško i da zamislite kako je to kada možete sigurno da budete u sopstvenom prisustvu — da verujete sebi, da osećate da ste vredni ljubavi i da primate dobre stvari koje vam život i drugi ljudi nude.
Ali videla sam da je to moguće — kod svojih klijenata, u sopstvenom životu i u životima mnogih drugih ljudi.
Sigurna privrženost nije nešto sa čime se jednostavno rodimo. To je nešto što možemo iskusiti, negovati i postepeno izgraditi kroz sigurne i isceljujuće odnose.
Neki od nas su je dobili u detinjstvu. Mnogi od nas su, međutim, morali da je izgrade kao odrasli.
A sve počinje jednim malim činom hrabrosti: time da postanemo nežno radoznali prema svom unutrašnjem svetu, umesto da se od njega okrenemo.
Nadam se da će ovaj tekst probuditi makar malo te radoznalosti u vama.
Srećno istraživanje. 🌸