Veština regulacije emocija nije nešto sa čim se rađamo. Kao bebe, doživljavali smo intenzivne, burne emocije, ali uopšte nismo bili sposobni da sami sebe smirimo, ili da bar razumemo šta nam se dešava.
Tada nam je bio neophodan roditelj/staratelj, od kog smo u potpunosti zavisili, sa kojim smo se osećali bezbedno i koji je bio vešt u regulisanju svojih emocija. A sve to kako bi mogao nama da:
- pomogne da se smirimo kada se osećamo preplavljeno,
- pomogne da razumemo šta osećamo (da razvijamo emocionalnu inteligenciju),
- potvrdi naša osećanja, tako što pokaže da razume ne samo kako se osećamo, već i zašto, i potvrdi da to ima smisla (i tako kod nas razvija samosaosećanje), i
- pokaže šta možemo da uradimo da nam bude lakše / da rešimo problem (da nas uči korisnim strategijama prevladavanja i rešavanja problema).
Ako naši staratelji nisu bili u mogućnosti da vešto obavljaju ove zadatke – možda zato što i sami nisu imali razvijene veštine samoregulacije i često su bili preplavljeni, onda je sasvim normalno i prirodno da je nama veliki izazov da se snađemo sa sopstvenim osećanjima.
Kada nam se u odraslom dobu dese periodi stresa ili intenzivnih osećanja, onda nam nedostatak te veštine samoregulacije može praviti velike probleme. Velike su šanse da smo počeli da pribegavamo radnjama koje nam daju momentalno, ali ipak kratkotrajno olakšanje.
Možda smo postali i zavisni od supstance ili ponašanja koja nam služi da se nekako nosimo sa teskobom ili nelagodom u sebi. To može biti bilo šta, od “skrolovanja” po društvenim mrežama, stalne potrebe da budemo nečim zauzeti, prejedanja, kompulsivnog ulaženja u partnerske veze, do zloupotrebe supstanci, itd. To su sve načini na koje pokušavamo da umirimo preplavljeni nervni sistem i vratimo bar nekakav osećaj kontrole ili sigurnosti. Drugim rečima, pokušavamo da se nosimo sa intenzivnim i neprijatnim osećanjiima. Na žalost, ovakvi pokušaji na duže staze mogu ozbiljno da nam naškode.
Umesto toga, mi možemo da naučimo kako da regulišemo emocije, na način koji nas neće kasnije dovesti u još gore stanje i držati u začaranom krugu krivice i stida. Možemo da naučimo da podržimo sebe. Prvi korak je razvijanje samo-saoosećanja – da razumemo zašto radimo to što radimo i zašto osećamo to što osećamo. Bez osude i bez borbe protiv delova sebe koji nam se ne sviđaju. Kroz ovaj proces, počinjemo da shvatamo da smo zaista vredni baš takvi kakvi jesmo i da zaslužujemo podršku i pomoć. Na prvom mestu, od nas samih. Rečima Karla Rodžersa: “[koliko god zvučalo] paradoksalno, istina je da tek kada mogu da prihvatim sebe baš takvog kakav jesam, mogu nešto i da promenim.”